Драгољуб „Дража” Михаиловић - документ, команда и границе историјске пресуде

Историјска улога Драгољуба „Драже” Михаиловића не може се разумети ако се чита искључиво кроз послератну комунистичку пресуду. Исто тако, озбиљно истраживање не може почивати на некритичкој рехабилитацији која би једну политички обликовану слику једноставно заменила другом.

Зато ова студија не полази од унапред донетог закључка, већ од документације.

Михаиловић је био армијски генерал, командант Југословенске војске у отаџбини и министар војске, морнарице и ваздухопловства у југословенској влади у избеглиштву. Тај положај сам по себи не разрешава питање његове ратне одговорности, али показује да се његова улога не може свести на слику локалног герилског вође нити на једну политичку етикету насталу после 1945. године.

Полазиште рада је једноставно: потребно је показати документ, утврдити податак и реконструисати ланац одговорности.

Амерички и британски архивски извори, операција „Халијард”, конгресни материјали, сведочења ветерана, послератна признања и расправе о јавном обележавању Михаиловићеве улоге не говоре увек истим гласом. Управо због тога су драгоцени. Они показују да је историјска стварност била сложенија од слике коју је после рата стварала једнопартијска држава, али истовремено упозоравају да се целокупна историја једног покрета не може извести из једне операције, једног признања или једне групе извора.

Циљ није стварање новог мита. Циљ је да се утврди шта доступна документација заиста показује, где су њене границе и која питања остају отворена.

Методолошки оквир

Овај рад полази од оцене да послератна комунистичка представа о Михаиловићу није настала искључиво као резултат неутралног историографског истраживања. Била је део ширег политичког, правног и меморијалног оквира нове југословенске државе. То, међутим, не значи да се свака оптужба из тог периода може одбацити само зато што је настала у комунистичком систему.

Одбацивање политички поједностављене слике није исто што и некритичка рехабилитација.

Због тога операција „Халијард” у овој студији није доказ за целокупно деловање Михаиловићевог покрета. Она је снажан и добро документован пример сарадње са савезничким структурама, учешћа локалног српског становништва у спасавању савезничких авијатичара и начина на који је тај догађај касније остао присутан у америчком институционалном памћењу.

Америчка признања, конгресни материјали и иницијативе за подизање споменика такође се не могу изједначити са ратним оперативним документима. Они припадају другом времену и другој врсти извора. Њихова вредност је у томе што показују како је Михаиловићева улога после рата тумачена у делу америчких војних, ветеранских и политичких кругова.

Исто правило важи за питање локалних група које су користиле четничко име. Постојање таквих група изван непосредне командне контроле не ослобађа аутоматски Михаиловића од одговорности. Оно захтева да се за сваки конкретан случај утврди стварна командна веза.

Британске негативне процене не смеју се изоставити. Без њих није могуће разумети савезнички заокрет од Михаиловића ка Титу нити разлоге због којих је британска политика током рата променила приоритете.

Посебна пажња мора се посветити и појму „сарадње”. Та реч не може служити као општа политичка ознака за различите односе који су настајали у условима окупације и грађанског сукоба. Неопходно је разликовати принудни контакт, локално примирје, договор ради заштите становништва, тактичку координацију, размену информација, заједничку оружану акцију, трајнију структурну сарадњу и политичку колаборацију.

На исти начин, Михаиловићев положај команданта није само аргумент у прилог његовом легалитету. Он отвара и питање одговорности. Потребно је испитати шта је наређивао, шта је знао или је могао знати, које је команданте признавао, кога је снабдевао, унапређивао или кажњавао и до које тачке је његова команда стварно досезала.

То није уступак једној или другој политичкој интерпретацији. То је основни услов историјског истраживања.

Од историје до политичке пресуде

Драгољуб Михаиловић дуго није био само предмет историографије. Његово име постало је део политичког идентитета, породичног сећања, школског образовања, државне политике сећања и емигрантског искуства.

У јавном простору се зато често говорило у крајностима. На једној страни стајали су појмови „издајник” и „сарадник окупатора”, на другој „мученик” и „први герилац Европе”. Такве формуле могу бити политички снажне, али су историографски недовољне.

Ова студија полази од другог питања: шта документи заиста показују?

То подразумева испитивање њиховог порекла, времена настанка, намере аутора, близине догађајима, институционалног контекста и односа према другим изворима. Не може се једнако третирати оперативни извештај настао током рата, послератно сведочење, политички меморандум, ветеранска петиција и меморијална иницијатива.

Послератна југословенска држава имала је очигледан интерес да сопствени ратни легитимитет утемељи на јасној подели између победничког народноослободилачког покрета и поражених политичких и војних противника. Та подела није остала само у правном поступку против Михаиловића. Постала је део образовног система, јавне културе и званичне историографије.

Из тога, међутим, не следи да је сваки навод о деловању Југословенске војске у отаџбини самим тим нетачан.

Историјски проблем настаје онда када политичка пресуда постане замена за проверу појединачних чињеница.

Исто важи и у супротном смеру. Ако се комунистичка интерпретација замени сликом у којој су сви спорни догађаји унапред одбачени као пропаганда, историографија поново престаје да истражује.

Питање зато није да ли Михаиловића треба прогласити „свецем” или „издајником”. Такво питање више припада политичкој култури него историјској анализи.

Истраживачки релевантна питања су конкретнија.

Који је био Михаиловићев положај у институционалном поретку Краљевине Југославије? Колики је био стварни домет његове команде после слома државе 1941. године? Како је настајала Југословенска војска у отаџбини? Какво је значење четничка традиција имала у војној култури тог времена? Како се утврђује одговорност команданта у условима прекинутих комуникација и постојања локалних оружаних формација? Зашто су Велика Британија и Сједињене Државе у појединим периодима различито процењивале Михаиловића? Шта операција „Халијард” доказује, а која питања оставља отвореним?

На таква питања не може се одговорити паролом.

Зато је исправно полазиште да се свака тврдња повеже са конкретним документом и да се јасно раздвоји оно што је утврђено, оно што извор само наводи и оно што још није могуће поуздано закључити.

Ова студија неће користити формулације попут „не постоји ниједан западни документ” или „питање је коначно решено” ако корпус извора не омогућава такву тврдњу. Историографски аргумент не постаје јачи ако је формулисан апсолутно. Напротив, један нови документ може показати да је таква формулација била неодржива.

Циљ зато није да се прогласи победа у старој политичкој расправи, већ да се постави метод којим се та расправа може истраживати озбиљније.

Михаиловићев институционални положај

Драгољуб Михаиловић не може се разумети ако се из његове биографије издвоји само реч „четник”. После Другог светског рата тај појам је у југословенском политичком језику добио значење које је далеко превазилазило његово раније војноисторијско порекло.

Михаиловић је био официр Краљевске југословенске војске, школован у систему у којем су државна служба, војничка заклетва и хијерархија имали централно место. Током рата постао је командант Југословенске војске у отаџбини и министар војске, морнарице и ваздухопловства у влади у избеглиштву.

Тај положај је значајан јер показује институционални оквир у којем је деловао. Он, међутим, сам по себи не доказује колики је био његов стварни утицај на терену нити разрешава питање одговорности за поступке јединица које су се представљале као део његовог покрета.

Михаиловићева политичка и војна легитимација почивала је на континуитету Краљевине Југославије, краљу, влади у избеглиштву и савезничком признању. У том смислу, његова основна позиција била је легалистичка, а не револуционарна.

Тај оквир се, међутим, од 1943. године све више сукобљавао са стварношћу рата.

Британска политика постепено се окретала Титу. Савезнички приоритети све више су зависили од процене непосредног војног учинка на терену, способности да се немачким снагама нанесу губици, односа са Совјетским Савезом и ширих планова за завршницу рата у Европи. Политички процес који је водио ка споразумима Тито–Шубашић додатно је ослабио Михаиловићев положај у систему југословенске владе у избеглиштву.

Тако је настао положај пун противречности. Михаиловић је био министар владе која није контролисала земљу и командант војне организације која се позивала на државу чији је апарат био разбијен. У појединим операцијама његове снаге сарађивале су са савезницима, док је истовремено његова политичка вредност у савезничким проценама опадала.

Његова формална функција зато мора бити одвојена од питања стварне контроле.

Управо ту постаје важно и значење четничког имена.

Четничка традиција у српској и југословенској војној историји није настала 1941. године. Била је повезана са деловањем малих одреда, герилским ратовањем, извиђањем, саботажом и операцијама у непријатељској позадини. За официре старије војне школе тај појам није нужно имао значење које је добио после рата.

Током окупације, међутим, назив „четник” користиле су различите формације. Неке су биле повезане са Михаиловићевом структуром, неке су имале лабаву везу са њом, а неке су деловале пре свега локално.

Зато се припадност не може утврђивати само на основу имена.

Аутоматско приписивање сваке јединице која је користила четничко име Михаиловићевој команди представљало би поједностављење. Али би исто тако било погрешно сваку спорну акцију унапред прогласити делом активности независне локалне групе.

Потребан је доказ о конкретној командној вези.

Настанак Југословенске војске у отаџбини

Југословенска војска у отаџбини није настала у условима функционалне државе. Њено формирање било је последица војног пораза и распада државног апарата у априлу 1941. године.

После капитулације, територија Краљевине Југославије била је подељена између окупационих и зависних политичких структура. Влада и краљ напустили су земљу, војска је била разбијена, а јединствени систем команде престао је да функционише.

У таквим околностима није било могуће једноставно обновити редовну војску.

Михаиловићев одлазак на Равну гору треба посматрати у том контексту. То није доказ да је структура која се касније развила била од почетка јединствена, дисциплинована и под потпуном контролом. Представљала је покушај да се у окупираној земљи успостави војна мрежа која би сачувала везу са предратним државним поретком и припремила се за повољнију фазу рата.

Југословенска војска у отаџбини позивала се на Краљевину Југославију, владу у избеглиштву, краља, савезнички статус и континуитет војничке заклетве. У томе је постојала суштинска разлика у односу на комунистички покрет, који је истовремено водио оружану борбу против окупатора и стварао темеље новог политичког система.

Ипак, легалитет на који се Михаиловић позивао није решавао питање стварне моћи.

Једно је формално право на команду. Друго је способност да се та команда спроводи у условима разбијене територије, различитих окупационих режима, локалних односа снага и све дубљег унутрашњег сукоба.

Отпор који се развијао око Михаиловића имао је неколико међусобно повезаних мотива.

Први је био државни континуитет. Део официра сматрао је да априлски пораз није укинуо њихову војну обавезу према краљу и међународно признатој влади.

Други је био војностратешки. Окупација није нужно схватана као крај рата, већ као промена начина борбе. Отворене операције требало је заменити обавештајним радом, мањим јединицама, саботажама, прикривеним организовањем и припремом за тренутак када би однос снага постао повољнији.

Трећи фактор била је заштита становништва. Немачка политика масовних одмазди значила је да су оружане акције могле изазвати непосредне последице по цивиле. Та околност је утицала на Михаиловићеву стратегију уздржанијег деловања.

Тумачења те стратегије остају подељена. Једни је виде као покушај да се избегну масовне жртве и сачува снага за каснију фазу рата. Други у њој препознају војну пасивност и постепено померање приоритета са борбе против окупатора на сукоб са комунистима.

Историјско истраживање мора зато испитати конкретне периоде, области и наређења, уместо да читаву стратегију сведе на једну оцену.

Шта у овом контексту значи „сарадња”

Мало који појам у расправи о Југословенској војсци у отаџбини изазива више проблема од речи „сарадња”.

Уколико се користи сувише широко, под исти појам могу се ставити разговор о размени заробљеника, локално примирје, покушај да се спрече одмазде и заједничка војна операција. Уколико се појам сузи превише, стварни облици трајније сарадње могу остати прикривени.

Зато се сваки случај мора описати што прецизније.

Принудни контакт са окупационим властима није исто што и политичка колаборација. Локално примирје није исто што и заједничка оружана акција. Тактички договор против треће стране није исто што и трајна структурна сарадња.

Разлика није семантичка. Она одређује историјско значење догађаја.

При анализи спорног контакта потребно је утврдити ко је учествовао, са ким је разговарао, у чије име, шта је договорено, колико је договор трајао и какве је последице произвео. Подједнако је важно утврдити да ли је Михаиловићева команда за контакт знала, да ли га је одобрила, накнадно прихватила, покушала да га заустави или уопште није могла да утиче на њега.

Тек тада се може говорити о природи и степену сарадње.

Партизански покрет: оружани отпор и револуционарни пројекат

Партизански покрет не може се историјски свести ни на једну од две супротстављене слике које су се касније развиле.

Био је стварна оружана снага која се борила против нацистичке Немачке, фашистичке Италије и различитих домаћих колаборационистичких структура. Без те чињенице није могуће озбиљно описати рат у Југославији.

Истовремено, партизански покрет није био политички неутралан покрет отпора.

Њиме је руководила Комунистичка партија Југославије, предратна илегална револуционарна организација која није била део уставног и политичког поретка Краљевине Југославије.

Рат је омогућио да та организација постепено изгради војску, органе власти и, на крају, нови државни поредак.

Зато се у партизанском покрету морају истовремено посматрати две димензије: борба против окупатора и револуционарна промена политичког система.

Ако се занемари прва, историјска слика постаје нетачна. Ако се занемари друга, губи се политички карактер покрета.

Сукоб Југословенске војске у отаџбини и партизана зато није био само сукоб две герилске формације које су различито процењивале војну тактику. Био је и сукоб два различита концепта легитимитета и будућег поретка.

Југословенска војска у отаџбини позивала се на континуитет постојеће државе. Комунистички покрет градио је нову власт.

Та разлика не одређује сама по себи моралну или војну оцену сваког поступка две стране, али је неопходна за разумевање грађанског сукоба који се развио унутар окупиране земље.

Британски заокрет

Озбиљна студија о Михаиловићу не може се ослонити само на америчке изворе, нарочито ако су они повезани са операцијом „Халијард” и каснијим америчким признањем.

Британски материјали су неопходни управо зато што велики део њих садржи неповољније процене Михаиловићевог покрета.

Промена британске политике није наступила у једном тренутку. Развијала се кроз извештаје мисија на терену, обавештајне процене, војне приоритете, односе са Совјетским Савезом и процену да партизанске снаге наносе веће непосредне губитке немачким снагама.

Те процене морају се читати у целини.

Негативан британски извештај може говорити о недовољној активности против Немаца, приоритету борбе против комуниста, локалним договорима, слабости командне контроле или конкретним облицима сарадње са окупационим структурама. То нису исте тврдње и не могу имати исту доказну тежину.

Савезнички заокрет ка Титу вероватно се не може објаснити једним фактором. У расположивом материјалу та промена се повезује са војним проценама, политичком прагматиком, односом према Совјетском Савезу, обавештајним подацима и све видљивијом снагом партизанског покрета.

Зато сам британски прекид подршке Михаиловићу не представља доказ да је сваки елемент послератне комунистичке оптужбе био исправан.

Али није доказ ни супротног.

Да би се разумело шта се заиста променило у савезничким проценама, неопходно је упоредити документа британске Управе за специјалне операције, Форин офиса и других надлежних структура са америчким извештајима Канцеларије за стратешке службе и материјалом мисија на терену.

Циљ тог поређења није избор „повољнијег” архива. Потребно је утврдити где се процене поклапају, где се разилазе и зашто.

Операција „Халијард”

Операција „Халијард” има посебно место у истраживању Михаиловићевог покрета јер јасно показује ограничења једноставних тумачења.

Амерички документи и послератни материјали повезују Михаиловићеве снаге са спасавањем великог броја савезничких авијатичара који су се нашли на територији под њиховом контролом.

Тај догађај представља снажан доказ конкретне сарадње са савезничким структурама.

Не представља, међутим, одговор на сва друга питања о покрету.

Из доступног материјала Српског моста произлази да амерички законодавни и административни записи садрже иницијативе у којима се Михаиловићева улога повезује са спасавањем приближно пет стотина америчких авијатичара. Помињу се конгресни предлози, пратећи меморандуми, петиције ветерана и касније иницијативе за јавно признање.

Природа тих извора мора бити јасно одређена.

Конгресни материјал настао деценијама после рата није исто што и оперативни извештај из 1944. године. Ветеранско сведочење има другачију доказну вредност од документа војне мисије. Иницијатива за споменик сведочи о политици сећања, али не може сама по себи утврдити шта се догодило у сваком сегменту рата.

Због тога посебну пажњу заслужују ратни оперативни извори.

У достављеном материјалу издваја се извештај Канцеларије за стратешке службе од 23. новембра 1944. године као пример извора који је временски и институционално ближи самим догађајима.

То указује на правац даљег истраживања: потребно је прикупљати што више оперативне грађе настале у време догађаја и затим је упоређивати са каснијим сведочењима и политиком сећања.

Посебну тежину „Халијарду” даје и време у којем се операција одвијала.

Док је на терену постојала мрежа способна да организује скривање, заштиту и евакуацију савезничких пилота, савезничка политика према Михаиловићу већ се значајно мењала.

То је једна од важних противречности његове ратне позиције.

Политички је губио подршку, док је истовремено у конкретној операцији постојала сарадња са америчким структурама.

Таква чињеница не решава целокупну расправу о Михаиловићу, али је чини сложенијом него што допушта једнодимензионална послератна слика.

Америчко признање и политика сећања

После рата, питање „Халијарда” више није било само питање војне историје. Постало је и питање јавног памћења.

У америчком институционалном простору појављивале су се иницијативе да се Михаиловићево учешће у спасавању америчких авијатичара јавно призна и обележи.

Према материјалу који је прикупљен у оквиру досадашњег рада Српског моста, предлог Х.Р. 7711 и сродне иницијативе из седамдесетих година повезивали су идеју о споменику Михаиловићу са његовом улогом у спасавању америчких пилота. У истом корпусу помињу се ветеранске петиције, Труманово посмртно одликовање „Легија заслуга” из 1948. године и питање начина на који је то признање касније било јавно представљено.

Ови извори су значајни, али припадају историји послератног сећања.

Они показују да Михаиловићева улога у спасавању америчких авијатичара није нестала из америчког институционалног и ветеранског памћења.

Истовремено, исти материјал бележи и отпор јавном обележавању.

Према доступним записима, постојала је бојазан да би споменик Михаиловићу могао бити схваћен као покушај ублажавања или прикривања спорних оптужби које су се односиле на сарадњу са окупатором и ратне злочине.

Управо тај спор чини амерички материјал историографски занимљивим.

Он не представља једноставан процес рехабилитације. У њему се преплићу захвалност спасених авијатичара, ветеранско памћење, хладноратовска политика, дипломатски односи са Југославијом и шира расправа о значењу Михаиловићеве ратне улоге.

Амерички архивски траг зато не говори да је све било јасно.

Он показује да је спор постојао и изван југословенског политичког простора.

Командна одговорност и стварни домет контроле

Најсложеније питање у истраживању Михаиловића није његов формални положај нити значај операције „Халијард”.

Најсложеније питање је командна одговорност.

Она не обухвата само оно што је командант лично наредио. Потребно је испитати шта је знао, шта је у датим условима могао знати, какве је механизме надзора имао, да ли је могао да дисциплинује подређене и колики је био стварни домет његове власти.

При томе треба избећи две крајности.

Прва је претпоставка да је свака јединица која је користила четничко име аутоматски била под непосредном Михаиловићевом командом.

Друга је тврдња да Михаиловић не може имати никакву одговорност уколико не постоји лично потписано наређење за одређени поступак.

Командна одговорност је сложенија од обе формуле.

Она подразумева испитивање знања, надзора, дисциплине, способности спречавања, накнадног реаговања и стварне командне структуре.

Истовремено, све то мора бити стављено у конкретан ратни контекст: прекинуте комуникације, подељене територије, окупациони притисак, грађански сукоб и различит степен зависности локалних команданата од центра.

У ранијем материјалу Српског моста наведене су западне процене према којима су поједине локалне групе које су користиле четничко име деловале без јасне контроле Михаиловићеве команде.

Тај податак је значајан, али се не сме користити као опште ослобађање од одговорности.

Он отвара конкретно истраживачко питање: које јединице су у одређеном периоду биле у командном систему, а које нису?

Ако документ показује да једна локална група није била под Михаиловићевом контролом, он доказује управо то. Не доказује да ниједна група није била под контролом нити да централна команда никада није знала за поступке локалних команданата.

Зато сваки случај мора бити истражен засебно.

Политички и идеолошки кругови око покрета

Истраживање Југословенске војске у отаџбини мора обухватити и политичке идеје које су постојале у круговима повезаним са покретом.

Не може се заобићи питање програмских текстова, етнополитичких концепција, ратне пропаганде и идеја о послератном уређењу државе.

Али ни ту различите врсте извора не смеју бити изједначене.

Неопходно је разликовати Михаиловићеву формалну војну команду од политичких кругова око покрета, појединачних програмских докумената, локалне праксе и конкретних наређења која су спровођена на терену.

Постојање радикалне политичке идеје у кругу блиском покрету представља историјски релевантну чињеницу.

Следеће питање је, међутим, одлучујуће: какав је био њен статус?

Да ли је документ представљао лични став аутора, политички предлог, званично усвојен програм или оперативно упутство? Да ли га је Михаиловић прихватио? Да ли је прослеђен командантима? Постоји ли доказ да је примењиван? Може ли се успоставити веза између тог текста и конкретних поступака на терену?

Без такве провере постоји опасност да се политички текст механички претвори у војно наређење.

Али би било подједнако погрешно игнорисати такав документ само зато што није формално војно наређење.

Историјска тежина документа зависи од његовог места у ширем систему одлучивања и деловања.

Шта досадашњи материјал показује

Документација која је до сада обухваћена овим радом не даје једноставну слику.

Може се, међутим, издвојити неколико закључака који имају чвршћу основу у расположивом материјалу.

Постоји документован амерички траг о сарадњи Михаиловићевих структура са савезничким снагама у операцији „Халијард” и о каснијем америчком памћењу тог догађаја.

Конгресни материјали, ветеранске иницијативе и административни записи показују да је улога Михаиловићевих снага у спасавању савезничких авијатичара била предмет америчког институционалног интересовања и после рата.

Та документација, међутим, не решава питање спорних поступака појединих јединица, односа са окупационим структурама, командне контроле или политичке одговорности.

„Халијард” је снажан доказ једног дела историје. Није доказ целине.

Доступни западни извори такође показују да послератна југословенска слика Михаиловића не исцрпљује целокупну историјску грађу. Само постојање америчких оперативних извора, одликовања, конгресних расправа и сведочења захтева ширу анализу од оне која се своди на послератну пресуду.

Али исти западни корпус садржи и резерве, критике и спор око јавног обележавања Михаиловића.

Зато се не може говорити ни о јединственој „западној рехабилитацији”.

Западни документарни траг је противречан. Управо због тога је вредан за истраживање.

Он показује савезничку сарадњу у одређеним ситуацијама, касније политичко напуштање Михаиловића, захвалност дела америчких ветерана и институција, али и трајно постојање спорова око његове шире ратне улоге.

Из тога следи умеренији, али историографски одрживији закључак: улога Драгољуба Михаиловића сложенија је од слике коју пружа послератна комунистичка пресуда, али доступна грађа не омогућава да се сва спорна питања прогласе затвореним.

Правац даљег истраживања

Следећа фаза рада треба да се заснива на систематском доказном регистру.

За анализу операције „Халијард” потребни су пуни оперативни извештаји америчких мисија, спискови евакуисаних авијатичара, извештаји ваздухопловних команди, искази пилота, белешке настале после њиховог повратка и документа мисија које су непосредно деловале на терену.

За питање командне одговорности потребно је реконструисати мрежу командних односа по областима и временским периодима. У средишту такве анализе треба да буду наређења, извештаји, именовања, снабдевање, дисциплинске мере, комуникација са локалним командантима и случајеви у којима је централна команда реаговала или није реаговала.

Британски заокрет захтева посебну анализу материјала Управе за специјалне операције, Форин офиса и других британских структура, као и ширег контекста Черчилове политике, односа са Совјетским Савезом, конференције у Техерану, притиска на краља и владу у избеглиштву и политичког процеса који је довео до споразума Тито–Шубашић.

Посебан истраживачки корпус треба да буде посвећен суђењу из 1946. године. Потребно је испитати оптужницу, доказе, доступност и третман сведока, могућности одбране, процесна правила, међународне реакције и касније оцене правне природе поступка.

На крају, неопходно је истражити и послератну политику сећања. То подразумева питање приступа архивима, начина на који је тема представљана у образовном систему и званичној историографији, као и простора који су различити сведоци и интерпретације имали у јавности.

Тек повезивањем ових целина могуће је прећи са политичке расправе на систематско историјско истраживање.

Документ пре пресуде

Историјска улога Драгољуба „Драже” Михаиловића не може се свести на једну реченицу.

Деценијама су постојале снажне тенденције да се то управо учини. У једној интерпретацији он је био пре свега издајник и сарадник окупатора. У другој је постао мученик и симбол потпуно неправедно осуђеног антикомунистичког отпора.

Обе слике могу постати препрека истраживању ако документе подређују већ донетом закључку.

Из материјала који је до сада обухваћен овом студијом може се са већом сигурношћу рећи да западни документарни траг не допушта да се Михаиловићево ратно деловање сведе искључиво на послератну комунистичку представу.

Операција „Халијард”, амерички оперативни и административни материјали, конгресне иницијативе, ветеранска сведочења и послератна признања показују да је постојао значајан и документован траг о сарадњи његових структура са савезницима и о њиховом учешћу у спасавању савезничких авијатичара.

То, међутим, није цела историја.

Ти извори сами по себи не одговарају на питање сваке локалне јединице, сваког спорног контакта, сваког злочина, командне везе или политичке одлуке.

Они руше поједностављење, али не смеју постати основ новог поједностављења.

Михаиловић се зато не може свести на послератну политичку етикету. Истовремено, не може се издвојити из ратног контекста као личност чија командна и политичка одговорност више не захтева проверу.

Историографски стандард мора бити исти без обзира на то коме резултат истраживања иде у прилог.

Потребно је утврдити шта документ доказује, шта не доказује и шта још недостаје да би се донео поуздан закључак.

У том смислу, најкориснији принцип за наставак истраживања остаје једноставан: најпре документ, затим податак, потом командна и институционална веза, а тек после тога закључак.

Драгољуб „Дража” Михаиловић треба да буде предмет истраживања, а не готове пароле.

Тек у документима може се сагледати сва сложеност његовог положаја: официр предратног система, командант покрета који се позивао на државни континуитет, противник комунистичке револуције, савезнички партнер у одређеним операцијама, командант чији стварни домет контроле тек треба прецизно утврдити и политички актер кога су савезници током рата постепено напустили.

Та слика је сложенија од обе велике послератне интерпретације.

Управо зато је погоднија као полазиште за даље истраживање.