Српски Мост са озбиљном забринутошћу прати резолуцију усвојену у Приштини 10. априла 2026. године.
Малме, Краљевина Шведска 11 април 2026.
Овде није реч о обичном комеморативном акту, нити о безазленој политичкој поруци. Према ономе што је јавно објављено, резолуција тежи томе да једну институционалну интерпретацију рата из 1998 - 1999. године наметне као званично заштићен оквир, уз најаву казнених мера за оне који „негирају“ или „умањују“ злочине приписане Србији, а истовремено повезује јавну подршку и институционалну легитимност са прихватањем таквог оквира.
То је озбиљан сигнал и за Србију и за међународну заједницу.
Ниједна демократска институција не сме себи да да за право да парламентарни наратив претвара у квазиказнени режим истине. Одговорност за злочине не утврђује се политичким декларацијама, већ доказима, правичним поступком, одлукама надлежних судова и једнаким стандардима провере. Не може једна институција своје тумачење да прогласи једином „потврђеном“ истином, а да се онда за свако одступање од те линије везују правне, образовне, културне и финансијске последице.
Суштина овде није у питању достојанства жртава. То нико озбиљан не спори. Суштина је у томе да ли се достојанство жртава сме користити као политичко и правно средство за затварање простора легитимне расправе, истраживања, документовања и јавног говора. Чим у текст уђу нејасни и растегљиви појмови као што су „негирање“, „умањивање“ или „пропаганда“, без строге правне прецизности, више не говоримо о правној јасноћи, него о механизму институционалног притиска.
И ту лежи суштински проблем.
Међународни стандарди о слободи изражавања постоје управо зато да би спречили да политичке власти од спорних јавних питања праве кажњиву догму. Законитост, нужност и сразмерност нису формалности. То су границе између права и политичке злоупотребе права.
Опасност овде није само правна него и стратешка. Када овакав језик почне да кружи међународно као наводни „институционални консензус“, страна која је ту резолуцију усвојила стиче почетну тумачку предност. После тога свака српска примедба, правни поднесак, архивска грађа или доказни приговор лакше се гурају у дефанзиву и представљају као морално сумњиви, уместо као правно допуштени и аргументовани. Тако политички текст временом постаје дипломатска пречица, медијски оквир и основ за дугорочну наративну асиметрију.
То није спекулација. То је ризик који директно произлази из саме структуре и намере оваквог акта.
Зато Српски Мост подсећа на једноставан принцип: парламенти не доносе коначне историјске пресуде, нити политичка тела имају право да унапред одређују границе дозвољеног правног или научног неслагања. Оног тренутка када резолуција покуша да историју, право, образовање, културу и јавно финансирање стави у једну службено одобрену линију тумачења, међународна заједница мора да препозна колико је то опасан правац.
Овакви акти не служе само сећању на прошлост. Они покушавају да унапред уреде будући простор говора, легитимности и институционалног понашања.
Још једна ствар мора да се каже јасно: лош, спор или површан одговор на овакве мере има стварну цену. Ако се овакве формулације на време, озбиљно и међународно не оспоре, оне лако могу да очврсну као референтни језик за будуће извештаје, заговарање и дипломатско позиционирање. А када се то деси, свака накнадна примедба постаје тежа, спорија и слабија. Цена пасивности није симболична. Она је политичка, правна и дугорочна.
Српски Мост зато остаје доследан озбиљном документовању, законитој одговорности, заштити свих жртава и строгој доказној дисциплини. Али исто тако одбацујемо сваки покушај да се политичке резолуције користе као средство за монопол над истином, за делегитимисање законитог неслагања и за припрему нејасних казнених механизама против другачијег тумачења.
Правда тражи доказе.
Владавина права тражи прецизност.
Демократски легитимитет тражи отвореност за проверу.
Све што је испод тога није помирење.
То је наметање наратива.
ЗАШТО ИНСИСТИРАМО НА ЧИЊЕНИЦАМА
Малме, Kraљевина Шведска 2. Април 2026.
„Српски Мост – Институт за дијаспору, дијалог и иновације“ је, поводом јавних изјава и медијског извештавања о догађајима у Србији, припремио институционално саопштење засновано на проверљивим чињеницама и правним стандардима. У тексту смо разјаснили однос универзитетске аутономије и законитог поступања државних органа (тужилаштво и полиција), указали на значај пропорционалности и транспарентности процедура, као и на одговорност управљања универзитетским простором.
Паралелно, упутили смо дипломатски прецизан допис Амбасади Краљевине Шведске у Београду, са захтевом да се у јавним објавама користи језик који одражава процесну стварност, без политички оптерећених формулација. Наш циљ је једноставан: да институционална истина остане проверљива, да се смањи поларизација и да се ојача јавни простор у коме доминирају чињенице, надлежности и процедуре.
АДМИНИСТРАТИВНЕ МЕРЕ ИЗАЗИВАЈУ ЕФЕКТЕ НА ТЕРЕНУ
Малме 15. Март 2026.
Овај текст је припремљен зато што се питање Косова и Метохије све чешће не помера само политичким одлукама, већ и низом наизглед „техничких“ административних мера које постепено мењају услове живота на терену. Регистрације, дозволе, документа и процедуре могу, у пракси, да произведу правну несигурност, неједнак приступ основним услугама и притисак на институционални опстанак српских установа.
Циљ документа је да се реакција Србије ослони на доказе и мерљиве показатеље, а не на утиске: систематско евидентирање случајева, документовање последица и јасни прагови упозорења. Полазимо од Устава Републике Србије и Резолуције 1244 Савета безбедности УН, уз фокус на заштиту конкретних права људи - рада, образовања, здравствене заштите и правне сигурности.
Косово у времену тихих померања
Малме 3. Март 2026.
Велике историјске промене ретко почињу драматично.
Оне најчешће настају тихо - кроз постепено померање правила која су се некада сматрала трајним.
Свет данас не улази у тренутни глобални сукоб. Али улази у фазу хладне фрагментације - период у којем међународни поредак формално остаје исти, док се његова унутрашња доследност постепено слаби.
Правила се не укидају. Она се тумаче различито.
У том процесу, највећи ризик није отворени конфликт, већ ерозија предвидивости. Када принципи више не важе једнако у сличним ситуацијама, систем губи кохерентност. А без кохерентности, свака криза постаје потенцијално шира од свог географског оквира.
У таквом амбијенту треба посматрати и питање Косова.
Оно више није само регионално питање. Постало је пример начина на који се основни принципи међународног права тумаче у условима политичког притиска и геополитичке конкуренције.
Принцип територијалног интегритета дуго је представљао један од темеља глобалног поретка. Његова различита интерпретација у конкретним случајевима отворила је питање универзалности: да ли норма важи увек - или само онда када је политички прихватљива?
Селективност можда доноси краткорочну флексибилност. Али дугорочно ствара преседане. А преседани у мултиполарном свету не остају изоловани. Они постају аргументи у другим кризама, у другим регионима, под другачијим околностима.
Историја показује да нестабилност ретко почиње нагло. Чешће почиње тренутком када се доследност замени проценом тренутне користи.
Зато позиција Србије не мора бити гласна да би била чврста.
Инсистирање на универзалној примени права није питање реторике, већ питање стратешке оријентације. У условима хладне фрагментације, државе које одустану од принципа губе дугорочну позицију. Државе које остану доследне - чак и под притиском - чувају сопствени кредибилитет.
Рационална уздржаност није одсуство става. Она је свест о томе да трајност често има већу вредност од тренутне реакције.
Поред правног аспекта, ова епоха има и економску димензију. Енергетика, трговински токови и финансијска зависност све више постају инструменти политичког утицаја. За економију попут српске, отпорност више није техничка категорија - већ питање безбедности.
Свет не нестаје преко ноћи. Али расту трошкови недоследности.
Србија се налази у простору где се укрштају интереси великих сила. Управо зато њена политика мора бити лишена импулсивности. Избор није између конфронтације и повлачења. Избор је између краткорочне реакције и дугорочне стратегије.
Косово, у том смислу, није само спор о статусу. Оно је огледало једне шире дилеме: да ли међународни поредак почива на трајним правилима или на променљивим тумачењима.
Ако правила важе само онда када су политички погодна, систем ће наставити да се фрагментира. Ако важе и онда када су непријатна, постоји могућност очувања предвидивости.
У временима тихих померања, највећа снага није у повишеном тону, већ у мери. Суверенитет у 21. веку не брани се драматиком. Он се брани стрпљењем, доследношћу и способношћу да се види даље од тренутка.
Србија мора да чита сигнале. И да одговори хладно, рационално и дугорочно.
За додатне информације: contact@orgsrpskimost.org
ИНСТИТУЦИОНАЛНА ОДГОВОРНОСТ НЕ ТРПИ ПРАВНУ КОНФУЗИЈУ НИ АРХИВСКУ НЕПРОЗИРНОСТ
Српски Мост позива институције да прекину конфлацију правних нивоа и обезбеде проверљиву транспарентност у предметима 1999-2012
Малме, 21. фебруар 2026.
Српски Мост - Институт за дијалог и иновације објавио је Policy Brief који указује на дугорочну институционалну рањивост насталу услед две паралелне појаве: правне конфузије у јавном тумачењу међународноправних инструмената и недовољне архивске и процесне транспарентности у поступању по озбиљним наводима из периода 1999-2012.
Документ анализира период 1999-2012 и разматра интеракцију између:
- Резолуције 1244 Савета безбедности УН као правно обавезујућег инструмента донетог на основу Главе VII,
- Саветодавног мишљења Међународног суда правде (2010) ограниченог домета,
- институционалног извештавања о озбиљним наводима и истражним ограничењима у постконфликтном окружењу.
Policy Brief наглашава да обавезујући оквир Савета безбедности и саветодавна судска интерпретација не представљају исту нормативну категорију, и да њихово политичко или медијско поистовећивање производи нормативну амбигуитетност која временом постаје управљачки и репутациони ризик.
„Институције не смеју дозволити да правни оквир буде замењен политичком реториком. Конфлација обавезујућих инструмената и саветодавних мишљења није академска грешка - то је институционални ризик,“ изјавио је извршни директор Српског Моста, Александар Спасић.
Нерешени наводи нису судске чињенице - али јесу тест институционалне способности
Документ не утврђује кривичну одговорност и не представља судску процену. Међутим, он констатује да институционално извештавање из периода 1999-2012 садржи озбиљне наводе који су у јавном простору преживели управо зато што су процесно и архивски остали недовољно разјашњени.
Кључни проблем није постојање навода, већ структурни услови који су, према институционалним изворима, могли да ограниче истражну континуитетност:
- фрагментација мандата и надлежности,
- непотпун или прекинут ланац чувања доказа,
- ограничења заштите сведока,
- непотпуна архивска следљивост,
- недовољно јасно процесно „затварање“ предмета.
„Када институције не пруже проверљиво процесно окончање, амбигуитетност се уграђује у систем - и постаје гориво за политичку инструментализацију са свих страна,“ додао је Спасић.
Стратешки притисак: време је за мерљиве кораке, не за општа саопштења
Српски Мост позива релевантне институције - укључујући међународне мисије и организације које су деловале у периоду 1999-2012, као и тела која данас располажу архивом и процесним траговима - да пређу са општих декларација на мерљиве механизме транспарентности.
Policy Brief идентификује пет повезаних ризика:
- Правни ризик: трајна конфлација нормативних нивоа (обавезујуће резолуције ≠ саветодавна мишљења).
- Управљачки ризик: процесна недовршеност и институционална неодређеност.
- Архивски ризик: деградација/фрагментација материјала кроз транзиције мандата.
- Ризик људских права: продужена истражна неизвесност и пад поверења у једнаке стандарде.
- Ризик наративне поларизације: нерешена питања постају трајни политички ресурс.
Захтеви који могу да произведу институционалну реакцију
У циљу институционалне стабилности и правне кохерентности, Српски Мост препоручује и очекује:
- Јавно објављивање јасне „scope note“ позиције о домету Саветодавног мишљења МСП (шта јесте, а шта није).
- Архивску ревизију и консолидовање документације која се односи на озбиљне наводе из периода 1999-2012, укључујући проверу ланца чувања доказа кроз мандатне транзиције.
- Јавно појашњење статуса истрага тамо где је то правно дозвољено: шта је затворено, на којој процесној основи, шта је остало недовршено и зашто.
- Структурно јачање заштите сведока као предуслова за било какво кредибилно процесно окончање.
- Увођење стандарда преноса евиденција као обавезне компоненте будућих мисија и транзиција.
Ове мере нису политичке - оне су минимални институционални стандарди.
За додатне информације: contact@orgsrpskimost.org
Рамбује (1999) као позадина
Малме 20. фебруар 2026.
Када велике силе пишу папире, мале државе често читају између редова, јер знају да се стварни услови не налазе увек у главном тексту, већ у додацима. Рамбује 1999. био је управо такав тренутак: предлог који је, уз политички оквир, носио и безбедносни пакет са захтевима који дубоко задиру у суверене надлежности. После неуспеха уследио је сукоб, а потом Резолуција 1244 као обавезујући правни оквир. Данас, спор није само о прошлости, већ о границама тог оквира у пракси.
Шта је Рамбује био - а шта није
Рамбује (фебруар-март 1999) се често представља као „мировни план“. То је делимично тачно, али непотпуно. Рамбује је био пакет који је обухватао политички оквир за Косово и безбедносно-војни оквир за спровођење предложеног решења.
Кључни спор није био „да ли мир“, већ који обим овлашћења и какве услове једна суверена држава прихвата у делу који се односи на безбедност и спровођење.
Рамбује није ступио на снагу као обавезујући међународни уговор за СРЈ/Србију, јер није постигнута обострана сагласност. Ипак, његов садржај је ушао у касније процесе као референтна тачка, што је видљиво и у Резолуцији 1244, која упућује да се у политичком процесу узме „пуни рачун“ о Рамбујеу.
Основна порука
Рамбује није био само политички предлог. Садржао је безбедносни пакет који је подразумевао веома широк простор деловања за страну војну силу и ограничену улогу домаћих органа у контроли тог деловања.
Многе суверене државе би такве услове одбиле.
Након неуспеха Рамбујеа уследили су оружани сукоб и интервенција, а затим је Резолуција 1244 постала обавезујући правни оквир за међународно цивилно и безбедносно присуство на Косову. Данашња спорна питања се, у значајној мери, везују за разлику између онога што 1244 формално прописује и начина на који се политичка пракса током година развијала.
Тест суверенитета
Ово није спор „Србија против Запада“. Ово је тест који се може применити на било коју државу.
Питање 1: Да ли би ваша држава прихватила „слободан и неограничен пролаз“ стране војне силе по целој територији?
У јавним/архивским верзијама Рамбује документа, Appendix B садржи формулацију о „free and unrestricted passage… throughout the FRY“.
Питање 2: Да ли би ваша држава прихватила широку имунитетску заштиту стране војне силе од домаћих правних поступака?
Appendix B се у стандардним цитирањима и анализама описује као да предвиђа обимне имунитете/изузећа за НАТО особље у извршавању мисије.
Питање 3: Да ли би ваша држава прихватила пакет без реалне могућности амандмана, у условима изражене асиметрије моћи?
Овде је спор не само садржај, већ и механизам: пакет-условљавање, у којем се политичке одредбе везују за безбедносни оквир који дубоко задире у суверене надлежности.
Прелаз на 1244: шта остаје правно релевантно
Резолуција Савета безбедности УН 1244 (10. јун 1999), усвојена у складу са Поглављем VII, представља обавезујући правни оквир за међународно присуство на Косову.
Три кључна правна упоришта:
(1) Суверенитет и територијални интегритет као полазиште
Резолуција у преамбуларном делу потврђује посвећеност суверенитету и територијалном интегритету тадашње СРЈ (и држава региона). То је правни оквир који није формално укинут.
(2) „Пуни рачун“ о Рамбујеу, у оквиру тог полазишта
1244 предвиђа да политички процес узме „пуни рачун“ о Рамбујеу, али истовремено процес поставља у оквир принципа суверенитета и територијалног интегритета.
(3) „Договорен број“ особља за ограничене функције
Анексни део предвиђа повратак „договореног броја“ југословенског/српског особља ради ограничених функција: веза, разминирање, присуство код културно-верских објеката и гранични прелази. То није општи повратак војске, већ ограничен механизам дефинисан текстом резолуције.
Поједностављено: 1244 је правни „кров“. Спорне су границе његове примене и пракса која је временом често деловала као да може изван тог крова без нове одлуке Савета безбедности.
Бриселски споразум као пример асиметричне примене
Бриселски споразум из 2013. године је разумљив пример из праксе: када се један део пакета спроводи брзо, а други остаје одложен или блокиран, јавља се перцепција „различитих аршина“.
У тексту постоје обавезе које се односе на интеграцију (нпр. „једна полиција“ и интеграција у оквир Косовске полиције), као и обавезе које се односе на механизам координације/колективне заштите (Заједница/Асоцијација општина са српском већином). Перцепција асиметрије настаје када се ове две групе обавеза не крећу истим темпом.
Шта овај текст НЕ тврди
Овај текст не тврди следеће:
- Рамбује је био важећи међународни уговор који је правно обавезивао СРЈ/Србију. Није ступио на снагу као обострано прихваћен споразум.
- Саветодавно мишљење Међународног суда правде (2010) „даје државност“ Косову. Суд је дао уско мишљење о томе да ли је декларација о независности била у супротности са међународним правом; није одлучивао о државности нити о коначном статусу.
Закључак
Рамбује показује како пакет-условљавање и изузетно широки безбедносни захтеви могу довести до кризе и сукоба; 1244 остаје обавезујући правни оквир након тог периода; а спор данас се у великој мери односи на то да ли политичка пракса може да пређе границе тог оквира без нове одлуке Савета безбедности.
За додатне информације: contact@orgsrpskimost.org
Потребна јасна правила
Малме 19. фебруар 2026.
Потребна јасна правила о институционалној неутралности у просторијама Уједињених нација (УН) у Бечу
Српски Мост - Институт за дијалог, дијаспору и иновације обавештава јавност да је током Конференције „Zero Project“ (18-20. фебруар 2026), одржане у просторијама Уједињених нација (УН) у Бечу, забележен покушај истицања симбола повезаних са такозваном „ОВК/УЧК“.
Према званичном саопштењу Сталне мисије Републике Србије при међународним организацијама у Бечу, након благовремене реакције Мисије, надлежне службе су уклониле спорни предмет и указале да истицање таквих и сличних симбола није прихватљиво током скупова који се одржавају у просторијама УН.
Истовремено је наглашено да су просторије УН коришћене као место одржавања догађаја, без организационе или програмске улоге УН у самом скупу. Управо из тог разлога, неопходно је да правила понашања и безбедносне процедуре у просторијама УН буду јасна, унапред дефинисана и доследно примењена.
Српски Мост сматра да институционална неутралност, правна доследност и безбедност свих учесника представљају основне принципе функционисања међународних форума. Истицање политичко-паравојних симбола у таквом окружењу може угрозити поверење у институције и створити осећај несигурности код заједница које су директно погођене историјом сукоба.
Позивамо надлежне институције да успоставе трајна писмена правила која ће недвосмислено регулисати питање истицања политичко-паравојних симбола у просторијама УН, уз доследну примену и евидентирање свих инцидената у циљу превенције будућих спорних ситуација.
Српски Мост ће наставити да делује кроз правно заснован и чињенично утемељен приступ, у циљу заштите институционалног интегритета међународних организација и принципа једнаке безбедности и достојанства за све.
За додатне информације: contact@orgsrpskimost.org
РЕЗОЛУЦИЈА 1244, ПРЕСЕДАН И ПРОЦЕСНА СТАТУСНА ТРАНСФОРМАЦИЈА
Малме, 16. фебруар 2026.
Српски Мост објављује ОСИНТ 2.0 анализу (Axis C) која разматра системски ризик настанка преседанског обрасца у међународном праву: да ли политички процеси, механизми условљавања и формуле „нормализације“ могу у пракси производити статусно релевантне ефекте без формалне одлуке Савета безбедности Уједињених нација.
Анализа полази од нормативне хијерархије Повеље УН и важећег карактера Резолуције 1244 (1999) као обавезујућег акта донетог у оквиру Поглавља VII. Посебно се прецизира домет Саветодавног мишљења Међународног суда правде о Косову (2010): Суд није одлучивао о државности, није установио право на сецесију и није изменио нити укинуо Резолуцију 1244. Закључак о неповреди релевантних норми не може се правно тумачити као потврђивање статуса.
У делу који се односи на принуду, анализа примењује стандарде ICJ из предмета Nicaragua: у статусно осетљивим питањима одлучујући је ефекат условљавања на простор слободне суверене одлуке. Паралелно, наративна анализа идентификује понављајуће комуникационе обрасце у којима се закључак о „неповреди“ представља као „потврда“, а привремени („интерим“) режим као правно ирелевантан, без постојања формалне одлуке надлежног органа.
Српски Мост позива институције, медије и истраживачку заједницу да у јавним оценама користе примарне изворе и проверљиве цитате. Анализа је припремљена у формату спремном за правну проверу и праћена је анексима који садрже примарне изводе, табеле „тврдња - извор - норма - статус“ и временску линију цитирања.
За додатне информације: contact@orgsrpskimost.org
Србија под условљеном демократијом:
када политичке квалификације постају инструмент условљавања
Малме - Београд, 4. фебруар 2026.
Српски Мост - Институт за дијалог и иновације објављује ОСИНТ 2.0 анализу која документује уочљив образац у институционалном дискурсу током 2024–2025. године: политичке квалификације о наводном „демократском назадовању“ у Србији све чешће се повезују са позивима на условљавање посредством финансијских и политичких инструмената.
Анализа се заснива искључиво на примарним изворима, укључујући резолуције Европског парламента из 2025. године, дипломатску документацију шведског Министарства спољних послова (UD2025), као и релевантне индикаторе из извештаја организације CRTA (септембар 2025).
Кључни налази
• У резолуцијама Европског парламента присутни су позиви на преиспитивање обима финансијске подршке, као и на разматрање мера, укључујући рестриктивне приступе, у контексту политичких квалификација садржаних у истим документима.
• У дипломатској документацији (UD2025) појављује се експлицитна формулација која условљавање описује као приступ „притисак пре подстицаја“, што указује на нормализацију инструменталног језика у односу на политичке циљеве.
• Поједини индикатори јавног мњења (нпр. оцена да се земља креће „у погрешном правцу“) у јавном дискурсу могу бити трансформисани у политичке маркере, без јасно наведеног нормативног теста и без прецизирања критеријума на основу којих се таква трансформација врши.
• Уочена је диспропорција између мера које се предлажу и степена експлицитног правног образложења у самим документима, нарочито у погледу критеријума, поступка, пропорционалности и доказног прага.
ОСИНТ 2.0 анализа не доноси политичке оцене и не проглашава незаконитост. Њен циљ је да прецизно утврди где постоји јаз између реторичког и нормативног нивоа, као и где се јавни дискурс помера од описа и процене ка инструментализацији, без јасно наведених правних параметара.
Пуна ОСИНТ 2.0 анализа доступна је на српском и енглеском језику. Policy Brief верзија на енглеском припремљена је за међународну јавност и институционалну употребу.
За додатне информације: contact@orgsrpskimost.org
Наратив и право: Институционална анализа представљања одговорности у шведским публикацијама
Малме, 27. децембар 2025.
Српски Мост – Институт за дијалог и иновације објавио је ОСИНТ 2.0 анализу која испитује начин на који се у појединим шведским публикацијама формулише одговорност за распад Југославије и ратове деведесетих година, као и да ли су такве формулације усклађене са институционалним језиком и структуром међународног права.
Анализа примењује нормативну укрштеност и доктринарни тест атрибуције одговорности у односу на релевантни међународноправни оквир, укључујући праксу УН, релевантне одлуке и мандате Савета безбедности, Резолуцију 1244 (1999) и Дејтонски мировни споразум.
Централни налаз указује на уочену диспропорцију између колективне, трајне наративне атрибуције и правно ограничених, институционално дефинисаних квалификација које произилазе из надлежних аката и судске праксе. ОСИНТ 2.0 приступ не замењује правни поступак нити даје политичке оцене, већ утврђује где недостаје нормативни тест, надлежни орган и доказни праг.
Кључни налази
• У појединим публикацијама одговорност се формулише као колективна и трајна, док међународно право примењује институционално ограничене и процедурно дефинисане режиме атрибуције и мандата.
• Правно кодирани термини, попут „агресије“ и „санкција“, у јавном дискурсу добијају моралне импликације које нису нужно праћене позивањем на надлежни орган, правни тест и примарни извор.
• Институционални документи, укључујући резолуције Савета безбедности, користе мандатни и процедурни језик и не конструишу категорију трајне колективне кривице као правни исход.
• Уочена је потреба за јасним раздвајањем моралне интерпретације од правне квалификације, посебно у образовним и јавним публикацијама, ради спречавања “скраћене атрибуције” без нормативног упоришта.
Анализа је спроведена у складу са ОСИНТ 2.0 методологијом: примарни извори, нормативна укрштеност, структурисана GAP анализа и процена ризика.
Класификација ризика: Контролисани ризик.
Пуна ОСИНТ 2.0 анализа доступна је на српском и енглеском језику, као и Policy Brief на енглеском за међународну стручну и дипломатску јавност.
За додатне информације: contact@orgsrpskimost.org